Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Pesma mi govori

Dok ima vatre, u meni, da gori
i nade da sutra postoji
moje će noge koračati od zore
do zore,do boli.
Dok ima duše u nebu i zvezdi,
moje će oči tragati po boji,
i naći će svetlost i u mutnoj vodi.
I znam, ja videću moju reč
rekom, dok plovi.
A i samoga sebe,sa druge strane
obale, u suton, naći ću obris u vodi.
Od krvi i mesa, nemu senku-
Ne, nisam to ja!
Moja je duša daleko, tamo negde,
ona krade trenutke spokoja smrti
i u nemoj tišini ona stoji,
gleda u zvezde.
Tamo gde nema boli
ni mržnje, govori duša sveta –
pesma mi govori, da tamo leta
traju koliko i snovi.
Jer poeziju ću, umesto na papir
ja u travu tkati, drugima
da gaze mojim bolom
da hrane svoj,mojim perom
da vrane ostavljaju trag,
dok večnost ne proleti
kao na satu jedan broj.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: