Pesma mi govori

Dok ima vatre, u meni, da gori
i nade da sutra postoji
moje će noge koračati od zore
do zore,do boli.
Dok ima duše u nebu i zvezdi,
moje će oči tragati po boji,
i naći će svetlost i u mutnoj vodi.
I znam, ja videću moju reč
rekom, dok plovi.
A i samoga sebe,sa druge strane
obale, u suton, naći ću obris u vodi.
Od krvi i mesa, nemu senku-
Ne, nisam to ja!
Moja je duša daleko, tamo negde,
ona krade trenutke spokoja smrti
i u nemoj tišini ona stoji,
gleda u zvezde.
Tamo gde nema boli
ni mržnje, govori duša sveta –
pesma mi govori, da tamo leta
traju koliko i snovi.
Jer poeziju ću, umesto na papir
ja u travu tkati, drugima
da gaze mojim bolom
da hrane svoj,mojim perom
da vrane ostavljaju trag,
dok večnost ne proleti
kao na satu jedan broj.