Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Pesma Mariji

Apokalipsa čovečnosti u jednom je dahu,
Praskavim šumom predskazanja života
Došla hrabro, sasvim hrabro,
Uspravnim hodom marširajući prema nama.

Sa uzvišenog pijedestala samotni kostur
Prstom pokazuje upirući na tog čoveka,
Na sledećeg, na onog posle njega, i njega, i njega,
I tebe i mene sama.

Nesnosna tišina buke ovladala je prostorom.
Razrušena je Venecija, o Santa Maria della Salute,
Ne prepoznaje više čovek tvoje skute ljubljene,
A večna vatra tiho se gasi, nevidljivo.

Ponovo će biti praska, Heraklite Mračni!
Misao će lutati prostorom, praznim, tamnim
I vatra će ponovo početi da gori, ali za nekog drugog.
Reka, a reka će teći, samo ona, u bespovrat.

Čujem da zvezde šušte, gore na nebeskom svodu,
Svojim plitkim sjajem tope nam lica,
Nameštaju se, buka postaje nesnosna.
Ljudi pognute, teške glave ćute, a zvezde radosno čekaju kraj.

Okovi će… Okovi…

Biti čovek u svetu ljudstva, l’ amore e platonico…
Lišće po poslednji put opada sa hrasta, zima dolazi.
Snažni vetrovi sveta prestaće u praskozorje,
Baš onda kada i poslednji šum bude udaren u potiljak.

Oni koji su odavno svoje telo vratili zemlji,
Ustaće, mrtvi, da pozdrave svevišnji kraj.

Svi su usnili neki čudan san,
Sa nadom da će se probuditi, ali neće.
Kraj epopeje odveć je tu, kostur upire prstom,
Žamor prolaznosti postaje šum.

I kao zvezda sa nebeskog svoda, pada njegova duša,
U zaborav večni, u nestanak trajni, poput traga u pesku.
I više nema ni njega, ni onog posle njega, ni tebe ni mene sama.
Sve je prekrila prašina minulih vremena tavnih.

Konačnost prestaje biti konačna.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: