Тврдим да смо кукавице
да своју патњу окончамо
херојским чином,
сурвавши се у амбис о коме
исписујемо драме и елегије,
над којим наричемо даноноћно,
опрезно газећи
да у њега не упаднемо.
Око вратова нам се вијоре
шалови и ешарпе,
у замену за омче које поштено
прекидају дах.
Знамо да је свет смрдљив,
али лицемерно, тражимо кутак
попрскан парфемом илузија,
да из њега пишемо
најпоквареније лажи,
о мирисима које осећамо
и смраду који презиремо.
Не верујем нам ништа,
осим онима који уновчавају
свој занат ил’ дар.
Они поштено хлеб зарађују
јер не играју покварене скривалице
са последњом истином
у нашим животима-
што смрт заиста јесте.
Они знају да смрт није шала
и да са њом плешу
само највећи губитници што прави песници јесу.
Праве се да је познају,
да су је шчепали за струк,
чули јој откуцаје срца…
Да флертују и спавају са њом-
да је задњи чин раван пропасти,
а ипак остају живи и невини.
Та болна проституција
без зараде и утехе,
своди се на свакодневно умирање
без исхода и краја.
За нама нико не плаче дуго и искрено…
Не верују да смо добрим делом мртви,
јер осим што тврдимо да знамо шта је смрт,
ничим нисмо доказали да нас нема.
Облачимо се, умивамо, чешљамо
и кинђуримо…смејемо се и псујемо…
Па ти види ко би нам веровао?
А ја знам, иако пљујем по нама,
да смо једини лажљивци
у чије бих истине смела да се закунем.
