Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Pesma bez kraja

Moje poslednje reči biće o suncu
Nije li tužno što ih sad već znam?

Sve što sam od guštera naučio o smrti
Pevušiću bolu dok najzad ne usni
I sam pesmu bez kraja
I telo bez čoveka.

Daleko će biti
Poskoci i balegari
Lavovi bez griva i grive bez lavova
Na madracu mekom
Između pustinja i prašuma
Gledaću kroz lica
U puste snove ptica što vape za zemljom
I biće mi jasno
Čemerno i bedno

I tad ću znati kao što sad slutim
Da nema tog smisla
I biće mi udobno
Presmešno i toplo

Jer će proplakati ona
Što je želela da skoči
Za mnom
Kad joj oči site progutaju dosta

Gledaće kroz suze
I proklinjaće svoju glad

A ja ću vrata zalupiti morama i moranjima
Govoriću o suncu pred prozirnim licima
Zalupiću crna vrata pred belim svetionicima
I neće me biti u sutonu
U morima

Mrtve će mačke ostati pod snegom
Kraj prljavih drumova
S kesama i flašama
I gledaće u ćuprije, u točkove
U ništa

A ja ću sam biti pred tim bledim licima
Dok poslednje reči izgovaram o suncu
Pakosnim osmehom grleći mrak

Moje poslednje reči pogubićete u noći
Nije li tužno što to već sada znam?

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: