Pesma bez kraja

Moje poslednje reči biće o suncu
Nije li tužno što ih sad već znam?

Sve što sam od guštera naučio o smrti
Pevušiću bolu dok najzad ne usni
I sam pesmu bez kraja
I telo bez čoveka.

Daleko će biti
Poskoci i balegari
Lavovi bez griva i grive bez lavova
Na madracu mekom
Između pustinja i prašuma
Gledaću kroz lica
U puste snove ptica što vape za zemljom
I biće mi jasno
Čemerno i bedno

I tad ću znati kao što sad slutim
Da nema tog smisla
I biće mi udobno
Presmešno i toplo

Jer će proplakati ona
Što je želela da skoči
Za mnom
Kad joj oči site progutaju dosta

Gledaće kroz suze
I proklinjaće svoju glad

A ja ću vrata zalupiti morama i moranjima
Govoriću o suncu pred prozirnim licima
Zalupiću crna vrata pred belim svetionicima
I neće me biti u sutonu
U morima

Mrtve će mačke ostati pod snegom
Kraj prljavih drumova
S kesama i flašama
I gledaće u ćuprije, u točkove
U ništa

A ja ću sam biti pred tim bledim licima
Dok poslednje reči izgovaram o suncu
Pakosnim osmehom grleći mrak

Moje poslednje reči pogubićete u noći
Nije li tužno što to već sada znam?