Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Перцпектива

Немој да ме будиш
Бар још мало да поседим
Са својим светом изнад јаве
Где ноћно небо и звезде
Не отварају старе ране
И где ме љубав гледа
Очима боје тек покошене ливаде
Која цвета на тек пристигло пролеће
И живи кроз те
Уснуле зимске мразеве
Где се не крећу бића
Од свиле и неговане љуштуре
Већ унутар њих полако тече
Вода са мирне планине

Пусти ме да тонем
Да знам да постоји боље
Где ноздрве голица мирис
Нових плодова са њива
Које сретно рађају своје
Да знам да постоји човек
Који ствара нове снове
И не треба му ништа више
Сем да буде од себе вољен

Док старо клатно откуцава
Мрште ми се зоре
У твом свету ког’ браниш
Кези ми се казаљка
И ту гордост коју храним
Све нам одузима
Понајвише чега се плашим
Њиховог драгог времена
И кињи ме старост предмета
Које упорно зева
У те очи у којима
Старог сјаја одавно нема.

А ја претерано желим,
И ево ме неодлучан
Где да спустим своју душу
На стаблима од крви
На које сам давно
Висио као мали
И све претерано боли
Странче из прошлости

Док Земља скрива срамно
Моје оронуло тело
Ветар са плићака
Гаси моје свеће
И неће нико да их брани
Мој пламичак старе жеље
Да још једном у поноћ
Када покуца рођење
Букти један пламен
Човека из сенке
Који вечно сниваће
Да постоји негде тамо
Далеко од овог света
Већа ватра без додира
Којој ништа не чини ветар.

Зато пусти ме да спавам,
Јер у погрешном се свету будим
Где не разликујем зло од људи.
И нек’ заспим вечним сном,
Али макар знам да овде
Ватра је на сигурном.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: