Живим у Пансиону за мртве.
Ту упознате мртве, ту свако прича шта жели,
па овде можеш да се представиш
како хоћеш.
Све јеси, само мртви лудак ниси.
Ручак је исти.
Вечера иста.
ТВ-програм исти.
Слагалица у седам.
Овде лажу чим зину,
сви су они луди научници,
извињавам се, без луди…
То су брадати генерали,
преживели оба светска рата,
овердозирани сексуални манијаци
који не умеју да обуздају своју пожуду.
Гинеколози и психијатри
који су дошли живи
да се лече
у Пансиону за мртве.
Они све знају.
Књиге од А до Ш,
али за азбуку кажу да има 16 слова.
Ваљда јер им фали толико зуба
у вилици.
Ја сам испитаник, експеримент младих
у Пансиону за мртве.
А зашто упорно потенцирам на том називу?
Па овде немате ниједну здраву душу,
није чак ни топла.
Оставила сам стан крвав,
пријатељице тужне,
које су ме нашле и довеле овде.
Оставила сам себе,
поново,
зато сам опет овде,
али не на лечилишту.
Далеко је ово од лечилишта.
Рехабилитација? Не бих рекла.
Ово ће бити и последња реченица,
обећавам, јер
ово је Пансион за мртве.
Ово је лудница.
