Откривање тајне универзума

Напором духа
покушаваш да се отргнеш
летаргији. И даље те мучи удес
несазнатљивих ствари.

Занемарујеш исцрпљеност тијела,
као да оно ни не постоји. Само свијест
је оно стварно и њене фантазије
су оно једино истинито.

У тој самопроглашеној истини,
том паралелном свијету, нема
даха патње, ни злих ватрених духова.
Нема фаустовског лудила
и нема вавилонских кула.

У њему су све воде бистре,
а земља као да зрачи
небеском нотом. Све куца
у хармоничном ритму Једног,
а сан о Љепоти је остварен.

На тренутак помислиш да
доживљаваш откровење. Почињеш
разумијевати испреплетеност принципа
коначности и вјечности.

Рој мисли које се сударају
једна о другу, из хаотичног несклада,
прелазе у јасну форму. Преплављује
те осјећај спокојства.

Схваташ да више ништа није
битно. Све што желиш је
трајност осјећаја
препуштености нечему.

Почињеш да се губиш.
Желиш тишину цијелог
свијета, желиш мир око
себе, желиш све
што је немогуће.