Eh, oprosti mi,
dušo mila ti,
što zagrljaj ti ne dadoh,
ni poljubac što zvonki
u obraz puca.
Ti što me
ispod rebra stvori,
gde srce uz srce
otkucaje biju.
Oprosti mi,
što druga mi pruži
sreću i radost,
u boje duge me uvi,
sve u mene utka.
Zahvaljujući njoj Velikoj
hrabro koračam stazama.
U životu što se vije,
ničega me strah nije.
U meni je deo tebe vesele
i nje velike i mudre.
Ona je moja, a ti si samo san.
Ona je istina, a ti si mašta.
Njoj dugujem sve, a tebi život.
Njoj poklonih svu ljubav,
a tebe slavim…
Slavica Sedlarevic
