Oproštajnica

Ja sam samo još jedno u nizu lice,
Harlekin što visi sa police.
Plačem, ali nema koga da me čuje.
Žalosni krik vazduhom putuje.
Želim tvoju ruku da dotaknem,
Pred sam cilj uvek pokleknem.
Ni sigurnost nije sigurna, znam,
Ali to me ne sprečava da dublje propadam.
Na horizontu sunce se gasi,
Ovo su, možda, moji poslednji časi.
Ko će za mnom plakati sutra,
Kada ne budem gledala buđenje jutra?
Čije će me reči iz smrti dozivati?
Čije će misli ka meni lutati?
Senka, prah, pepeo, pad,
Čija će me ruka dočekati tad?
Kada se duša iz izbeglištva vrati,
Jer isto je pevati i umirati.