Oproštajna

Pogledaj me, još samo ovaj put pa se okreni, idi
Pogledaj da se još jednom ogledam u tom moru, beskrajno plavetnilo
u kom sam se toliko dugo ogledala.
Da zapamtim svoj odraz,
da zapamtim ovu patnju na svom liku,
da zapamtim sve što više ne želim da vidim.
Znaš, još uvek u glavi imam jasnu sliku:
ti i ja u bezvremenskoj zoni
Zajedno koračamo utabanim stazama savršenih ljubavi.
Svađajući se ko koga više voli
i ljuteći se ako bi ovo drugo odustalo
jer broj beskonačno milijardi ne postoji,
ali postojimo mi i ništa drugo nije važno.
Vezivao si me za sebe nit po nit
praveći čvorove na mom srcu.
A ja? Uplela sam se, kao nevešti krojač
Koji pokušava da sašije haljinu, onu najlepšu, belu
možda mi nije baš po meri, ali obukla sam je.
Stala pred tebe spremna i odlučna,
a ti onako lep, deluješ srećan u crnom odelu.
Da!
I to je poslednji put da sam videla osmeh na tvom licu.
Danas znam da je to bio početak kraja
Da je sve bila farsa i da me nikada nisi voleo.
Govorio si da ljubav ponekad boli, a ja sam verovala.
Verovala, jer, šta znam ja, ti si me naučio da volim.
Dozirao si onog starog sebe tek toliko da ostanem
znajući da sam te izubila, ipak sam ostajala.
A jesam li te ikad i imala?
Naposletku, ostalo je samo to,
gomila pitanja bez odgovora
propuštene prilike i neizgovorene reči.
A i šta će mi sada reči kad si mi uskratio nas.
One stare nas.
Tu iluziju mi ništa ne može nadomestiti.
Znaj samo da sam ti oprostila,
Sve one uvrede i pijane noći
što si lagao da me voliš,
a i sve ostale laži nama dobro znane.
Oprostila sam ti što si nestajao kad si mi najviše trebao,
i vraćao se kada si hteo.
Prezrive poglede i nedovršene rime.
Samo, ubistvo onog srećnog,
emotivnog i zaljubljenog devojčurka
ti nikada neću oprostiti.
Neću moći da ti oprostim ni sva ona maštanja
o budućim danima u kojima smo imali nas,
a nismo imali ništa.
Ni sve one fotografije sa putovanja
na koja nećemo otići.
Ni godine koje sam izgubila u nadi da ću
možda uspeti da vratim onog mog tebe.
Sve je bila farsa.
Samo gomila praznih reči, praznih priča
praznih pogleda i ubeđenja:
ti ne možeš bez mene,
niko te neće hteti takvu, nikakvu,
pogledaj se, ništa si bez mene…
I na kraju:
ali mi smo porodica, ja te volim.
A voleo si samo sebe u mojim očima
način na koji te gledam i
kako pričam o tebi.
Kako izgovaram tvoje ime i samo,
borio si se da ne ostaneš bez tog veličanstvenog sebe
kojeg sam ja kreirala i idealizovala
ne sluteći da se iza toga krije ništa.
Od tebe kojeg sam stvorila
ostala je samo ljuštura.
Bleda slika čoveka bez lica i emocija.
Senka onoga što si bio ili što sam htela da budeš.
Ubila sam te, iako te to ne boli,
ubila sam te u sebi, sahranila, oplakala
Sada sam spremna i to je moja pobeda!
Hvala ti što si pokušao da me uništiš
Što si me ponižavao gledajući kako patim.
Posmatrao si kako padam i gazio mi prste
dok te pogledom molim za milost. Padam!
Dotakla sam dno! Hvala!
Naterao si me da ustanem i borim se!
Da dokažem. Ne možeš mi ništa! Ne više!
Jača sam od tebe, sebe, od svih!
Na svemu i ni na čemu. Hvala.
I nemoj me tražiti kada te iscrpe
sve te pijane noći u kojima zaboravljaš.
Kada te napuste svi koji su ti sada preči.
Nemoj mi govoriti ,,bila si u pravu“.
Ne želim da znam, skloni se!
Ne podsećaj me na sebe!
Kasno je sada,
kasno za sve, osim za novi početak.
Pusti me! Zaboravljam!