Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Оно

Оно је овде.
Нисам га видео, али осећам.
Ове године мало касни, ал’ ипак је ту.
Прошло је девет месеци мирног живота.
Није га било…
Сада, сумње и немири поново почињу.

Таман се опустим;
почнем да живим, прошлост заборавим.
Када све олиста и озелени долази Оно.
Сакрије се.
Из прикрајка ме вреба.
У мојој глави без престанка, звоно.

Звони, звони, звони…
Глава пуца! Бол не престаје.
Оно границу издржљивости моје зна.
Њу не прелази.
Нестане када се приближи.
Јаву узима, али оставља мало сна.

Снови немирни.
Море. Оно у њима.
Трудим се да не сањам. Џаба.
Оно у снове неће.
Обећања испуњава.
Ипак, психа је моја тачка слаба.

Знојем обливен
будим се, из снова бежим.
Соба мрачна, ни улична светиљака не гори.
Оно осећа,
зна да будан сам.
Штавише, да не заспим поново Оно се бори.

Сунце. Ноћ
без сна прошла је.
Ништа ново. Такве су све моје ноћи.
Годинама,
снови и сан не иду скупа.
Надам се да ће ово брзо проћи.

Много година.
Стрпљење полако измиче.
Оно ме прогања. Немире буди.
Плашим се пролећа.
Језиво делује.
Од овога се полако, али истински луди!

Оно је ту.
Осећам, иако видео нисам.
Окружује ме са свих страна;
на живот утиче;
да живим нормално спречава.
Сваког пролећа отвара се незалечена рана.

Континуитет.
Сваког пролећа прича иста.
Бежим, али сакрити се не могу.
Оно ми не да мира.
Пробао сам,
али утеху не налазим ни у Богу.

Оно постоји!
Оно немире ствара.
Мене поседује и око малог прста врти.
Не могу више.
Много је пролећа прошло.
Излаз је видљив једино у смрти!

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: