Oni, koji su nekada bili

Bili smo pentagram, spojenih krakova,
koji, činilo nam se samo,
nije mogao da rastavi niko
a onda su slomili krake
naše sastavljenosti,
kao da pticama lome krila.
Ostali smo zarobljeni u stvarnosti,
a sačuvani, u prošlosti koja je bila
nasmejana u društvu
isto tako izgubljenih, zanesenih,
raznesenih,
koji ne žele da se sastave.

Sebe smo tražili
u simbolima.
Ne želeći da se ikada pronađemo.
Hteli su da nas ukalupe
u svoje posebne kalupove,
po kojima oni žive svoje male,
provincijske živote
u jednom malom gradu,
na obali velike, plave reke,
koja spava mirnim snom
i ne zna kako boli to šniranje,
i ti vezovi na duši
koja se bori i sanja sopstvenu slobodu.

Kažu, neki, koji misle da znaju sve,
a u stvari ne znaju ništa, i ne vide dalje
od aršina kojima mere
sve što nije po njihovoj meri.
A mera im je čudnovato pogrešna
i po njoj se ne kroje ovakvi, kao mi,
a ipak, oni bi hteli nama da sude.
Da budu sudije, porota i dželat,
gledaju nas pogledom mrtvih dunavskih somova
kao da posmatraju koloniju leproznih
koji ne znaju kuda su se zaputili
i zašto su krenuli
kojima je lutanje po svetovima, kontinentima
i galaksijama
bez prtljaga i bez tragova, po kojima bi nas pronašli,
bez autostoperskog vodiča, da bismo saznali
da samo tamo kuda smo se zaputili
sedamnaest godina dugom stazom
bez jasnog puta,
ostajemo zauvek, čistog srca,
oni, koji su nekada bili.