Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Одлазак

Пустили су их да лају
И сад хорда губавих
Сатире километре прашњавих поља
Бале им цуре
А они их лижу
Тапавим језицима
Балама се наслађују
Знојем и крвљу
И мојом сузом.
О, силна је суза
Отела се од ока
Из туђег ока у моје ушла
Усекла зеницу у најлепшем ћошку
Тамо где зелено сјаји кад плачем
И ту се настанила
Пуна и слана
Лака к’о тренут’
Тешка к’о час
Дубила око
Дубила свест
Прошла кроз гркљан
Ниже, још ниже
Дубила срце
Дубила разум
Издубила целу
Па остадох љуска
Кора човека прљавих руку.
А није моја
Знајте да није
Из туђег ока у моје ушла
И чекала пуна
Једра и велика
Да остане сама
Да узме ме целу
И живех са сузом
Самом у мени
Без мене у мени имаше места.
Силно је суза плавила тело
Пливала снажна, слана и бела
И дадох јој себе
Ал’ оте се суза
Кад чу да шкрипи дрвени патос
Дрвени патос црвених боја
Којим су лагано, једна за другом
Изашле ноге.
Велике ноге стопала чудних.
Сад хорда губавих јури ка нама
Оте се суза, а није смела
Сладе се њоме
А ја их мамим
Крвавим месом бутина својих
И цепам хаљине
Нудим им тело
Нек’ оставе сузу
Нека се врати
У моје очи зеница сивих
Јер остаће љуска на шкрипавом поду
Без сјаја у оку…
А то је штета.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: