Куда иду наше душе ?
Размишљам док пишем ове редове,
И гледам празнину испред себе.
Напољу је снег.
Белина. Ничег,ничег нема.
И у том ништавилу губи се и ћути моја душа.
О,како жели да остане ту,
Да ствара,постоји,
Покаже сву своју лепоту и величину.
Како жели понекад да свет сазна за ширину њених мисли
И даљину погледа.
Жели,а у исто време се пита.заслужује ли ико то?
Примећује ли?
Промену у изразу,стиху,речи?
Нестајем..
Губи се нит мојих мисли у клупку
Животних тривијалности,бесмислу свакодневнице.
У уздаху који испуштам сваки пут кад угледам..
Туђе осмехе,радост,чак и тугу.
Моја душа мира нема.
Само ништавило у њој је.
Отварам врата и крећем у дан.
Вратити се нећу.
Не овај пут.
Иза мене ће остати,као траг црвена линија крви,
Млаз јак и чист,довољан да ме нађу.
Прекриће га снег и белина,
Опевана у песмама..
Снег и празнина..
Само тишина.
Маријана Станковић
