Племенити поето, српски Орфеју,
заљубљениче сна и заборављених истина,
песниче земаљских блага,
што пишеш моћно и страсно,
о свему што те тишти, што волиш,
о води, земљи, ватри,
која ти је била посебно драга.
Када пишеш меланхолично, пун туге,
„без одбране испред страшне самоће”
и када те тајна смрти обузме,
песме ти не дају да се угасиш,
буде те, оживе те, оне те хоће.
О, дивни песниче, не брини,
ватра твојих стихова угасити се не да,
шака пепела није само бешћутан прах,
искра се још жари, смрти неће да се преда.
Та ватра кроз твоје стихове зове,
не трне, не гаси се, још више пламти,
као вечни пламен кроз време проноси се,
распеваног Орфеја заувек памти.
Гордана Русинков Марковић
