Мамуран од ноћи, слушам
Њежни шапат сињег мора
Сну се предат’, то не кушам
Боли свака нова зора
Говори туга, та гошћа незвана
Људи се од других, па и себе крију
У том свијету лажи и обмана
Ко још данас схвата поезију
У бескрају пјешчаног сивила
Вјетар нове силуете ствара
Гдје је радост крила своја свила
Пуштам душу – нека се одмара
Моје мисли хрле из окова
Свакидашњих боли, неправди и зала
Све више сам жељан древног зова
Неких тајних, далеких обала
Пустите ме, схватио сам давно
Срећу овдје никад нећу наћи
Људско ми је одавно већ страно
Из те замке каним ја изаћи
Заборав не нађох на дну празне чаше
Само већи очај, огорчење собом
У дубини слутим, биће ми тек лакше
Када једном дођем на сусрет са Богом
Моја си пратиља, смрти
На сваком мом кораку
Рингишпил тај заврти
Још земље сипај у раку
Метак сачувај за ме
Лиши ме овог проклетства
Пуцај, јер овдје чека
Останак, гори од бјекства
Ти склапаш свачије очи
Прекидаш судбинску нит
Да ли је живот ван тебе
Стварност ил’ само мит
Ко год је отиш’о тамо
Никад се вратио није
На крају остану само
Тајне што земља крије
Никола Канкараш
