Ријечју против смрти,
У смрт против патње,
кроз омчу времена
стихови трају.
Седам мртвих пјесника
руке ти шире,
трубадури не вјерују,
а истину слуте…
Несрећни човјече,
не осврћи се у тами,
сјена Орфејева ће те стићи
због суштине љубави
коју узалудно будиш,
прожимајући пепео
страхом и додиром крви.
Сва јутра нијема
кроз маглу вриште,
да доживе стих
обдарен самоћом,
јер нигдје истина
не открива више,
него уклесаним знојем
у камену вечном.
Шуме ће откривати гранама
дебелим,
да исто је пјевати и умирати…
