Обала

Нестаћемо.
Нећемо бити више мирни и спокојни
На земљи овој мирисној и лакој.
Безразложно бризнем у плач,
На сваки пун сат.
Сви грехови су у женама плачним,
Овог обичног дана,
Овог лажног пролећа у фебруару.
Невешто рукама
Хватам све у животу,
Невидљиве силе ме спречавају
да ишта задржим и стегнем јако,
Развила сам интолеранцију на сузе,
Све се види на лицу смежураном.
Печати урезани дубоке туге, док
туђи заласци сунца ме заслепљују,
Муте погледе на ружну околину
Ове једностране реалности.
А тако бих да видим талас,
Како запљускује обалу
Мирисну од мимозе, опијену од светлости,
Сатима удаљену мирну обалу,
Са погледом на планине,
Док завијам на пун црвени месец
И благо се смешим ноћи