Принц поезије

Novembarska

Svake večeri uredno sam sahranjivala stare osjećaje.

A oni se jutrima vraćali sa prvim zracima sunca, udarima vjetra ili kapima kiše.

I magle su ih prepune, one teške jesenje .

Poput bumeranga se vrate, uđu bez kucanja,

Zapljusne me njihova toplina , teško se diše.

Vaskrsavaju poslije hiljadu i jedne smrti.

Nude mi primirje,

al’ samo na čas dok ne postave ultimatum po ko zna koji put.

Pregovaramo satima , bezuspješno, mučno.

Sati se pretvaraju u dane, dani u godine.

Preplavljuju sobu, mene.

Pune su ih police , kutije za nakit, tek oprani peškiri.

Mogu da ih namirišem u svakom kutku.

Ne ostaje prostora ni za šta drugo.

Osim za jedne oči koje su ih probudile.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: