НОЋ ВИШАЊА MCMLXI

I
Грлио сам речи
мртва уста су ми дале
кости месеце свитања и ноћ
Од тог дана
који ништа не лечи већ зове
орлови се кљују
и воле потајно
И свет оста будан
поред звезде што не сија
где су краци
смерно стаклени и крти
Тамо је ноћ сва пуна елегија
а мирис дана јачи
него мирис смрти

Савест је ближа сунцу
о звери моја што ме изиграваш
да у обданици
не пронађем себе
Твоје сам благо слушао док горим
ал невидљиви су
и одсутни сви простори
за којима очи сањају

II
Сиромашан је дан
препун Поезије и трава
ал ниједан
своју истину не отвара
док не освану звезде и моја љубав
скривена испод коже
коју нико никада
схватити не може

То је моје око
створено од звезда
бледуњаво сунце које сања
и предивно
небо отворено
за нови век умирања