Принц поезије

Njoj

Voleo bih da me mrziš,
Da lakše prihvatim sate
Koji neumitno bez tebe odlaze
U nepovrat u zaborav,
Onim neosvetljenim prolazima,
Gde srećni, odavno više ne prolaze.

Voleo bih da u reči tvoje,
Utisnem šake I stegnem ih kao srču
od kristalnih komada života,
Da iskrvarim nad mislima kojih se gnušaš
Koje nisu tvoje, koje ne postoje,
A tako ih olako, I ponizno slušaš.

Voleo bih imaš dečijeg stida,
Da te bude sramota dok mi okrećeš
Te divne lopatice i odlaziš,
Kao da nisam postajao u tragovima,
Da zahvalnost za sreću ne duguješ meni,
A ja tebi, koja si me naučila da postojim.

Voleo bih da znam da me ne voliš,
Da ti napišem pesmu koja ne liči na tebe,
Pokušavajući da te ne pronađem u svim
Zarezima ruskih pisaca, kojih se setim,
Kada treba da prođem onim prolazima,
Gde me čekaju loše vesti, gde te ne mogu sresti.

Voleo bih da nikada nisam napisao ovo,
To ti ostavlja priliku da pročitaš,
Da možda u nekojoj mojoj fiktivnoj priči,
pustiš i suzu, pomalo iznedriš podmseh,
Ali ja sam se zamerio realnosti,
A ona ne prašta, ni sreću, ni tugu, ni osmeh.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: