Сломљено перо,
из путира уморно тражи,
сунце што се огледа од врлети.
Камене међе,
пјесник је животом зидао,
и себи гроб је зидао.
Вјечну кућу од горског вијенца.
Градио, они рушили.
Он стајао и гледао,
Он писао.
Љубав носио.
Рана жива је крварила.
Кроз ноћ, под мјесечином.
Владика Ловћен зидао.
Кућу вјечну.
Слово по слово,
себи у темеље нове поставља.
Да се обурдат не могу.
Као љубав вјечну,
да рана зарасте.
Принц поезије
