Ниси ти отишао!
То је само твоја коса
међу лејама рузмарина
и тамјанике,
нехотице додирнула траву.
То се рој пчела устремио
на распупели бехар у пролеће.
То се гусеница отимала из чауре,
жудећи да постане лептир.
То су се војске архангела сјатиле око твог срца.
Чувају га од мрака.
Ниси ти отишао дечаче!
Јер да јеси, ово би око изгубило дупљу у којој је голуждраво птиће покушало да лети.
Ова мисао би остала затворена крај довратка некаквог вајата и чекала да стане киша.
Не, ниси ти отишао!
Ти не умеш да ходиш у тами.
Саплео би се о љубав и погинуо у нечијем споменару пожутелих страница без слова.
Не умеш ти да одеш.
Твоје стопе не иду у назад,
те с’тога ти увек стижеш.
Увек си на почетку.
Макар твој крај и био коначан,
ти се рађаш у мојим молитвама.
Растеш и крошњаш мојим песмама.
Ти живиш кроз ове стихове
и изнова се рађаш у њима.
Весна Ђусић Ераковић
