Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Нимало АПСУРДНА песма

То су све плава спадала што мрешкају очима,
А причају да знају и на све се раздиру,
А главе им у песку, слепило их не замара,
Јер тамо им је лепо, тамо нема џумара,
И проблем није што римујем џумара са замара,
Док киша негде дандара и чује се до дамара.

Кажу мени, хеј, не, нисам ти ја никако луд,
Ја ћу ти лепа, другоме, вишљеме на суд,
А гледам ово повечерје, мастиљаве врхове, небо што мења ћуд,
А зашто би неко римовао луд, ма нека, ма пиши, ма стави и уд.
Јер неће тебе коб што си ноб луд, већ што не гледаш шта радиш,
Гони те жуд.

Јесам га ја врло осудила, гордо свему приступила,
А и паметница, гадно се шепурила,
Али зар да ми небо чаробно, док црно сева туробно,
А причам подробно, буде сведок врли, једини и први.
Зар без памети паства остаде, једино душу видеше,
Кад зелене виле грлише, а ништа и никога, а најмање себе Слушаше.

Чак и ово песмом назваше, умове што бејаше заборавише,
Стихове низаше, риме немаше, а још и све отуђише.
Јер тамо нема џумара, а нема ни бумбара,
А самоћа није најгора кад је душа утвара.
Свет ми тај горко пада, али ватре се не гасе, мада небо пита:
”A kако то сада?”

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: