Није знала да сам песник

Један дан као година…
О Јелена, волим те, једина.

Током дана си сунце које сија,
А током ноћи лампа која светли.
Не знам шта ми више прија,
По мом срцу концем плети.

Јелена, жене које нема-
Не, не постоји таква поема.
Док ово штиво њој пишем
Као да се налазим на врху највишем.

Емоције нећу крити,
У њеној близини ћу сада бити.

Волим те такву каква јеси!
Нећу да кријем одакле си.
Наша срца већ знају
Да смо рођени у истом завичају.

Какав сам песник постао,
То ни сам нисам знао
Док њене зелене очи
Нисам упознао.

Страх ћу склонити са себе
И нећу дозволити да њено срце неко гребе.
Шанса што се мени пружа,
Зато буди ти моја ружа.

Пламен свеће у њеним очима…
Она се са таквим нечим није суочила.
Не могу да опишем својим речима
Када је у цркву она крочила.

Дуге су пролазиле ноћи,
Њене усне боје вина,
Не знам да ли ћу више моћи
Да се кријем иза кина.

Док стојим у улици липа,
Њена лепота мене засипа.
Падају пролећне кише
Након којих јоргован замирише.

Нећу да се кријем од стварности,
Зато ћу тежити бесконачности.
Мелодију која ова песма даје
Својим мислима отишао сам на Хималаје.

Питате ли се зашто ова песма има шеснаест кварта?
Рођена је шеснаестог марта.

Љубав ме греје,
Зато се мени сунце смеје.
Она је попут ливаде лаванда,
Дошао сам негде са Тајланда.

Наравно, то је шала.
Ова песма је одлепршала.
Искрена љубав, то је прави рај.
Овој песми дошао је крај.

Какав сам песник постао,
То ни сам нисам знао
Док њене зелене очи
Нисам упознао.

Један дан као година…
О Јелена, волим те, једина.