Принц поезије

Нешто се мора дати

Јутарња измаглица лишћем лењо лепи се у трену
Кад изли се светлост из лисног процепа уског
Сред пропланка сјајна, заробљена у камену,
Светиња блисташе највећег искушења људског

Камен мудраца под светим диском блиста
Тонући у вео црвених облака душа недостојних
Пробијајући пожар зла, ужарена светлост чиста
Обасја похлепу, мржњу и низ грехова бројних

Изгубисмо Грал ми одбачене звери недостојне
И заблудели, безвредни као статуе стојимо неми
Зарђалих мачева и штитова, презрене душе бројне
Погнути пред светињом што ка небу стреми…

Узјахаше с вером и силном жељом у срцима
Кроз варнице звука док земљу копита рију
С надом да светиња још увек доступна је њима
Синуше кроз надирућу тмину успламтелих очију

Као пољубац несанице утисну душа чиста
Лук стопала у блато потока што врије
Не видевши Грал како немо блиста
Као парче стакла на дну што се крије

Успомене давне као птице младе
Умиру сада у сунчаној киши
Уместо онога који данас паде
Стајаће још бољи, силнији и виши

Одјек где се губи посусталог хода
И разум кличе страшно сред безнађа свог
Ту, нагнуте у понор небескога свода
Без наде нас сваке сад оставља Бог

Разголитисмо небо, хрлећи му слепо
И страшном нас клетвом наградио Бог
Да немамо ништа нежно нити лепо
У вечној, вечној мржњи живота свог

Облаци ко буктиње сутоном већ горе
Над колевком тужне будућности наше
И човеку што лута међ’ симболима зборе
За њу сад излијте врело крви ваше!

О, путе злосрећни, о обало јада
Има ли краја лутању мом?
Приступити теби зар требасмо тада,
Хиљаде где горе на распећу свом

Стојим од свих последњи сред бојишта тужног
Газећи властитом крвљу купљен славни час
Та зар ће тако о, витезови неба бездушног
Та зар ће тако синови ваши презрети вас?

Кроз лобање смрскане вихор се кида
И мисли наказне стрше очајем пустим
Тражећи звук смисла што речи укида
Вапаје уво скупља у прамовима густим

О, гњили свете, о, трулежи тамна
Што небо даде то разнеше пси
Проклети вам крици бездушнога срама
Зору свога очаја сад гледате ви

Празнином живота промичу непозната лица
Ко свици у ноћи срећемо се с њима
Исписујући књигу прашњавих страница
Где истински више речи него текста има

С кула древних још увек се у тишини слива
Мукли вапај лењих звона у амфоре прашне
И облачци магле гледају за даном што се скрива
У врелину утиснутих стопа, илузије страшне…

Распукло знамење у земљи ожиљак издуби
Ко зјапећу јаму што тмином тајну крије
И схватих крај што смисао без почетка губи
Да тамо беше нешто што човека никад ни волело није

И с тугом ћу једном рећи да схватих касно
Шта је то што у тами сна сном блиставим траје
Ко звезда сјај далеки што љубећ’ превише страсно
У пустош мрачну оде, као безвредна да је

О, како другачије но ка сунцу расти
У тами што светлост као сена прати
Да међ’ цвећем и сам можеш цвасти
Ипак се нешто, нешто се мора дати!

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: