Хеј, ти!
Чикам те,
сад, кад поново пупи пролећно предвечерје
аромом танане прашине
сад, ове године
након седам мојих дугачких смрти
(тек поодрасла из лабудовог перја)
звонцарама витлајући
док у сусрет корачам ти
по узаности вентилационих решетака
(цвет-стари свет у каљугу са ревера полете)
пред расудом твојих галантних погледа
да отпустиш носталгију кроз нерв у пети
те пружиш ми руке, прса и чело на пољупце.
