Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Нек’ не зна…

Нек’ ми не долази на гроб.
Нек’ само мисли да је била…
Нек’ мисли како полаже цвеће на моје очи, косу, груди, да их оно милује јер она то не може…
Нек’ мисли како ће ми цвеће својим бојама пренети њена осећања…
Нек’ не зна да цвеће то не може…
Не, немојте јој рећи да сам умро.
Она ће то сама знати…
И једне топле и тихе ноћи, она ће доћи…
Пружиће ми руке, и повешће ме са собом,
да заједно пратимо нашу звезду.
Тај пут ће трајати вечно…

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: