Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Neću da budem rob

Hej, ptico
U zalasku Sunca!
Kuda letiš?
Povedi me sa sobom u slobodu,
Podigni me sa ovog peska,
Ne marim kuda putuješ.

Spojiše se zraci sa morem,
Bljesnuše u mome pravcu,
Staza posuta sjajem
Zove me da pođem.
Krenula bih,
Noge me izdaju.
Ima li bega iz ovog pakla?
Vetar me nosi
Mislima daleko.
Na rečima otputovati ne mogu
Mada, svakodnevno lutam.

Propustih šansu da nestanem.
Zakovana za tlo
Gledam kako sve nestaje.
Voda se smiruje,
Tako je mračno,
Šum talasa mi ledi krv u žilama
Nepomično bledim.

Šta me to drži,
Čije ruke me vuku nazad?!
Vičem na sebe
Da se podignem,
Zakoračim daleko od zla!

Umorno telo moje…
Snagu nema.
Ispija me današnjica.

Kako je na Severnom polu?
Hoću li ikada saznati?
Gde da pronađem hrabrost
Da odem od navika?

Gušim se u tamnicama ovog veka.
Glasno bih pričala,
Kada bi neko slušao.

Slepi čoveče!
Oduzeće nam i snove,
A jedino to još nije ukaljano.

Neću da hodam istim tempom!
Ja drugačije mislim,
Ja drugačije živim.

Ostaću zauvek u ovom gradu
Kojeg nema na mapi sveta,
Neće me pronaći niko,
Mada ću koračati Zemljom,
Sa dušom u ulici za koju samo ja znam.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: