Ходам кроз парк
отопљени и задњи
трагови лета.
Радост у крошњи
Поглед ми пада са стране на мокре клупе.
Преко је јесен.
Можда је, новембру сад.
Радост у киши.
Певам, срчем ноте јутарње.
Радост у сваком топоту
и прсака кочије.
„Киша чека земљу…“
јавља радио Вјесник, и још
као нека песма
„Тамо у креденцу
поред дуње…“
Мокра ноћ,
скроз сама,
спрема птице на југ.
Радујем се, гнездо начето
и тиче тако…
Славко просипа
семенке из „Здраве Мрве“.
Купим их и видим…
Видим,
„нечију“ кучку
како ми лиже
длан.
