Небески вали

Као уплкани филозоф, лежим у мраку,
Опојни вали ломе ме, занос носим у зраку.
У сивом оделу, улицом ходим,
Битку унапред изгубљену, посве водим.

И ходим. Некуд ходим.

Као рањених птица крило,
болиш ме горска вило,
Из сна свог мирно тражим речи,
Док душа моја се саплиће и расплиће, јечи.
Залуд речи.

Јечи. Залуд јечи.

Сабеседим дани и ноћи будим,
Док називају ме поетиком лудим,
љубав смрт у речима скрива,
моја драга сада снива.

Снива драга. У вечност зенице скрива.

Развезах и риме и тропе,
док смрт ми те засигурно себи оте’
Испод плаветног небесја,
Круну своју предајем лири,
Где увојак твоје косе вири.

Узалуд је будим. Круну своју предајем лири.

Орфеј сам, Еуридико,
са мојих девет муза, лирико.
Господарим ветровима,
Заустављам ток река, док стене дрхте
И шапћу ти име.
Само смрт не могу победити,
па немоћан пишем ове риме.
И тихо шапћем твоје име.

Арбитар смрти је давно присвојио ми риме.
Залуд шапћем твоје име.
Ружо, пробуди ме.

Док ходим. Некуд ходим.

Драгана Чутовић