Rukom ti nebesa miluju lice,
Prstima kopaju oči,
Hvataju pogled kojim si topio slova.
Pred svakim slovom i dalje kleči teška sudbina
Zašto si odsekao posledji prst sa grane života?
Ostavljaš za sobom korenje, kojim putujemo
Mi, nebeski svici,
Mi, poniženi crvi,
Mi, pokorene bubašvabe.
A i dalje volimo to korenje prepuno toplog
Mleka iz kojeg se pije poezija.
Na šta se svela jedna reč?
Na šta se svelo pesničko lutanje?
Oblaci nad tvojim grobom pletu ljubavnu kišu
I zvezde tuguju za tobom….
Užarenim stopalom snovi te gaze;
Tamo gde trava odumire, tamo cvetaju lale
Iz svake pukotine na licu vadimo stihove.
Sa podočnjaka ti čitamo pesme
Jer znamo da u njima spavaš, ćutiš
I ne pomeraš se
Zakopan si u strofama jave i sna
Iz beznađa te vade slonovi spasa
Uštogljene kljove ostaju u lažnim nadama
Nedostaješ zemlji, nedostaješ vodi
Nedostaješ vazduhu i vatri.
Nedostaješ svakoj ostavljenoj margini
Odavno nisi suzama pisao.
Piši nam sa tog podzemnog meseca
Da bismo iz njegovih bora izvadili
Tvoje teške poruke. Srebrnim sjajem
Topićemo bol o kojoj sanjaš.
I sada noktima grebemo smolu
Sa tvojih spisa.
Krvavim kažiprstom dodirujemo usne
Kažemo:“ Tišina“.
U kolevci leži sveća
Čiji plamen vetar gasi.
Al’ ne brini se, još uvek goriš
U našim dušama.
