Nisam za pesmu.
Više sam za ćutnju.
Moje reckave školjke
Recituju samo baladu.
Posekli smo i više od Meseca,
I samo Sunce, i oblake, i travu.
O detinju ogrešili glavu.
U jedinicu, nulu, peticu i četvorku.
Od vode stvorismo kamen.
Čovečanska, zlokobna greško.
Kiša modrica popada na teme
I još se spušta i grebe, grebe.
Raspiri vatro ljubav.
Kada njome sagorimo,
Znaćemo šta znače izvori opraštanja.
I da je samo jedna devičanska ideja.
Da nikakva podela
I ništa što je oštro
Ne može da isteče
I ohladi nam glavu.
U jednoj je zajedničkoj, i sasvim svačijoj,
Širokoj vodi, razbistrena misao
Ljubavi, verovanja i razloga preživljavanja.
A ime joj postoji samo duše da nam sukobi.
Jednom svi će znati
Istom vatrom gorimo.
Na istu se zemlju oslanjamo.
Kroz isti vazduh razumemo.
Ma kakvim imenima da ih nazivamo.
Jednom videće svi
Reku koja teče,
Ni u Hadu, ni u raju, ni u paklu.
Negde u čistini, kroz prste ljudi,
Reku koja teče i nema ime.
Svaka čast!