Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Не напуштај ме, свете

Не напуштај ме, свете, није куцнуо час,
нисам још оставила траг у бескрају,
птице које добро лете бије зао глас,
ал’ из блата поново се подижу, у сјају.

Не дирајте ваздух, треба ми да трајем,
треба ми да летим преко планина и мора.
Истина је, много тражим, ал’ много и дајем,
па ме после дуго лече фауна и флора.

Не напуштај ме свете, немам никог свог,
остаје ми само да верујем у чуда…
Коза често лепо лаже, ал’ не лаже рог,
он издаје свакога ко пред истином врда.

Не дирајте воду, треба ми да пловим,
на сваком дну нађем бисер и то ми је мана.
Предала сам трон и више не умем да волим,
онда кад је издаја дошла са свих страна.

Не напуштај ме, свете, док има ватре у мени,
пламен је све што ми је остало од наде…
Много снаге су ми подарили гени,
ал’ модерно време уме осмех да украде.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: