Ponekad zašume krošnje iz detinjstva i upale se sveće.
I ja, kao nekada, pretrčim preko Dunava.
Onda utihne vetar pa tiho plaču senke.
Olista posečen hrast kroz zapretene vatre
i ja se nađem sama,
pod teškom kupolom neba
otvorenom za mene
Принц поезије
Fenomenalan poetski izraz..❤
Понекад зашуме… баш тако. Дивна песма, Дивна!
Svidja mi se. To je moja cimerka.
Prelepa pesma