Из све снаге тргам се.
Немам даха и не молим се.
На дну смо ми – велике звери,
а површина – врашки далеко.
Ниједног сидра, ниједног светла…
Најмоћнији, а беспомоћан
не престајем да замишљам
како израњам на површину.
Борим се из петних жила.
Да ли се бојим?
Ни трунку страха немам.
Да ли се надам?
За трунку више.
Принц поезије
