Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Mrlje jutarnjeg mraza

Mrlje jutarnjeg mraza

Kroz praskozorje, nošene vetrom s druge strane obale,
preko široke reke putuju ledene mrlje jutarnjeg mraza.
Inje njihovog hlada lepi se za čekinje neumivenog lica
koje očima odavno mrtvog posmatraju još neprobuđeno nebo,
ušima obogaljenog osluškuju jezivi krik uzletelih ptica.

Davno je prošlo, sve što je ikada bilo
i čitavo jutro zveči kao bakrač pogrebani,
vlažna postelja noćašnje borbe ugušiće poslednju snagu tela.
San je prizvao samrtne slike i ono malo dobrih duhova rasterao.

Čekam otrovom uspavljivanje i poslednju želju koju će mi dati,
upijam poslednje daške vazduha,
borim sa sobom jer će me iznova razapinjati.

Kada me isteraju iz sanjivog gnezda i uklješte u procepe santi leda,
urliknuću što jače mogu,
zbog prezira i neću lance kidati.

Meso će mi razjesti, kosti rasejati,
želeće kosu da mi razvuku,
odsečene šake, beživotne i dalje da tuku,
ali dobro ću se prethodno mržnjom nahraniti.
Za njih pripremiti.

Nebo će kao uvek ćutati a sitna će kiša nebo zamutiti,
neću se prevariti, nisu to suze
to je praznina,
zbog koje se davno moralo odlutati.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: