Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

МРАМОР ЈЕ КЛЕСАО

Мрамор је клесао изломљеним
прстима, у локви њених суза,
а угљеном сликао портрет, на тамном
платну, узалуд потрошеног живота.

Мислима је вајао истину, од трагова
избледелих сећања, чекајући, да лагани
ветар, наштимује жице на старој гитари.

Тражио је одсјај зеница, њених плавих
очију, скривен у јутарњим капима росе,
на пожутелом лишћу, старог багрема.

Трагао је за деловима искомадане
прошлости, затвореним негде у кавезу,
са решеткама изливеним од страха.

Пронашао је један делић себе,
негде поред снегом завејане пртине,
некада давно, успут заборављен.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: