Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Моме граду песма за лаку ноћ

Некада је мој град био радост мог детињства повикана на сав глас
Кофери су живели у легендама мојих пруга као крилати змајеви
И раскршћа била су будна на свим ноћним путовањима
У међувремену неко је украо његове тргове
Остале су само улице
И понеки семафор
За псе луталице
Мој град некад памтио је све моје снове
Јер ја као свака друга паланачка госпођа све своје снове
Ујутру уредно заборављам
Некад умирало се само једанпут
И до речи се путовало скерлетним уздасима
Узаврелим сунцима која су силазила на прсте

Ко се није опекао на вреле стихове
Тај не зна који је вихор коју душу у понор понео
А нема те смрти која те није затекла у неком другом послу
Дан пре
Напољу је на снази неко погрешно годишње доба
И ускоро у централном парку легитимисаће се гостујуће птице
Јер лична карта обавезна је за све
У моме граду

Ускоро
У мом прегаженом граду
Пролазници ће босоноги гањати пешачке прелазе
У мирној тишини која се претвара да није затрована језиком
И из приградског блата испливаће ретке пригодне манифестације
Од јавног значаја

Ускоро
О мом граду
Писаће се лепршаве бајке за лаку ноћ
Неким другим градовима

Треба написати песму за крај
У инат потрошеним речима
Треба написати стих од љубави која гута себе уместо ватре
Треба зидовима ускратити лажне загрљаје
И учинити да мој град поново појури

Јер дивно је бити завичајни песник
Само треба имати завичај
И рођење некако треба смислити
За један фини in memoriam

А снове ипак треба памтити

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: