Када бих ти само могао рећи шта осећам према теби, шта осећам према себи и према људима поред којих сам постао оно што јесам.
Када бих само смогао снаге да те погледам у очи и кажем ти да те волим, онако како нисам никога до сада, схватала би у каквој се лажи давиш док беспомоћно тонеш у дубину сваке моје речи.
Поново бих лагао када бих убеђивао себе да ниси знала како се осећам када сам се осмехивао поред других.
Када би само знала како сам волео када си ту, никада не би схватила зашто те остављам док ми вечно недостајеш.
Веровала си да у мени има још нечега живог, док су други газили моје поломљене гране.
Својим милим рукама си покушала да саставиш давно поломљено огледало у коме смо некада били ти и ја.
Крварила си, али си настављала.
Зашто си настављала?
Зашто се ниси окренула и отишла као други?
Зашто си волела то проклето створење које је секло твоје миле руке?
Гледао сам те како се бориш за ту последњу мрвицу наде.
Крвариш.
Пузиш.
Крвариш.
Волим те.
Умиреш.
Покушао сам да ти пружим руку, али су ми зглобове гњечили ланци.
Док сам беспомоћно гледао како твоје беживотно тело тоне у заборав вриштао сам твоје име у нади да ћеш ми једног дана опростити.
Гаси се последње светло које је обасјавало пут,
умире је последња нада коју си положила у нас,
вене последњи цвет којим сам те волео,
наша слика гори црним пламеном,
осећам како ми тело дрхти,
затварам очи.
Док ми се глас губио у тами, више те није било.
Изненада осетих сав мрак око себе.
Покушао сам да те последњи пут дозовем,
Усне су ми се грчиле, правиле безазлене покрете
али преовладао је језиви звук тишине.
