Принц поезије

МИЉКОВИЋУ

Нека прођем,
занесена, задихана главо
са свеобухватом сабијеним у песму
док мисао бди.
Тражићу опет смисао пре речи
пре почетка и после краја
који ће доћи за звери уклете
и мене
кроз кишу и сан
смртоносан,
чудећи се
шта сад са виђеним и доживљеним
у овом урањању
које је непокрет
и лет
сновидан.
Ни тужбалице ни хвале не помажу.
Остају само слова имена
и празан поглед слепог ока,
патња дубока
непробој најјачег зида
највеће тишине
нешто мало стида
и тешка сенка до које
светлост не допире
ни звук ни боје.
Чак, без камена који се гура уз брег
без поновне наде у варку
која је свет
ни сумње нема.
Откривам место које крије смисао
тајне за коју се
можда
нови нараштај спрема.
Песма у свом најдубљем звуку
на светлост и ваздух
износи трептај
те најгушће таме.
Двострукост улоге сунца
дволичност неба
прелама свет.
А сећања на прошле дане маме.
И опет их копам под сенком Бића.
Захтевам право на ускрснућа
на надстварање
– ново налажење
једном већ изговорених речи.
У пољу само суноврати;
ни страх се не таласа у жутим круницама
непомичног цвећа.
Ми ћемо само проклијати.
Лаж је срећа
и будућност
и наше представе о свету измишљене.
У небу на коме бди Он
је ли смрт тај поклон
или љубав
игра песникова и песма
са бине осветљене,
слутња, жеља,
исти огањ који на крају све спали?
Је ли све стало
ако су сати земаљски стали?
Сенка крошње посеченог дрвета
још увек прави хлад
над уморном путниковом главом,
истиче живот, са њим таштина тела
пролазни кликтај над јавом.
Ако не спознах љубав
нека прођем
без тужбалице и лажних хвала
без ичега у дну речи,
без наде у смисао непролазних сена.
Ако после мене нема љубави моје и
успомена
нека ме нема као да не бејах
занесена, задихана главо.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: