Миљковићев сјај

Да ли сам сјај
што касни у Празном
да опстане,
кротим ли страхом
Анђела, чудовиште
да не постане.
Кажу да леп сам умро
(оивичен шумом)
на обали
Великог Језера…
Коњаници
одјездише друмом,
крај пута им
именују Нигде.
Корачам ка себи
у жељи да стигнем
да додирнем оно
што сам испевао.
А певах о Слободи.
Јутро ме прескочи
сад ноћ ме води
да ме мири
са звездама и ватром,
да мири ме
са биљем, док трагам
за собом
као својим циљем…
и твојом речју
да опет ме буди
сада кад и мртав
могу да полудим,
ако не будем сјај
што касни,
да у Празном опстане,
и страхом Анђела кротим
чудовиште
да не постане.