Metamorfoza
Boli,
raspada se duša od čestica ljubavi satkana,
dolivam iz flaše bol u raspukla usta, suva.
Golim tabanima užarenu vatru gazim,
kišnica iz akvamarin neba ne gasi sve izrečene reči,
prećutane, iscrtavaju bore u uglovima usana,
bole do neizdržljivosti.
Grebem rukama zemlju, tražim grumen sreće,
tuga tupom olovkom ispisuje dane koje pretvori u noći,
ti ili ja?
Tetovaža na duši,
ožiljak-postojali smo.
Zalud ruke umažeš u med, da zasladiš,
pelin pijem,
navikla na gorko.
Boliš ispod rebara.
Nebom paraju munje,
tebi ostavljam dugu.
Nevidljiva ruka me dotiče,
prolazi po izbočenoj koži,
pomiluje po kosi,
obriše kišnicu, srce flasterom lepi,
ne prepusti ponoru.
Trenutak,
noć pretvori u dan.
Vrati mi dušu na mesto.
U jednom trenu ne znam šta se desi?
Ti ili ja?, Ja ili ti?,
noć-dan, dan-noć,
let-pad,
isečena, sastavljena,
ustajem, nastavljam,
trenutak.
Moram dalje,
u jednom trenutku ne znam šta se desi,
metamorfoza neprihvatljivog u prihvatljivo.
Tatjana Stanišić
