Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Места са којих сам ти се враћао

Опрости ми једном недовршеном, тешком песмом,
а ја ћу се повући иза сањивих рецитала, у крај сенке.
Никада нисам водио безболну игру, заборавио слом.
Мене окупљају друге слике, другачије спирају реке.

Пусти! Нек мрак удоми и последњу своју празнину.
Морам да напијем једну приказама, сам, по вољи.
Круг нема кусур, у залуд чамџија пабирчи ситнину.
Немој да дрхтиш, буди лепа, чуј: „Враћам се бољи!“

Живи, моје су руке сувише слабе да подигну свет…
Срцем грлим, грудима чувам, оком отварам врата.
Живим како умем, сплет по сплет, помилован, а клет.
Речи су једини заслужени плен, мог мира и мог рата.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: