Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

МЕНИ

Чекаш да паднем и поклоним ти се
У тами из које вребаш,
Реко понорнице,
Сило подземних светова!
Растежеш нерве,
Ломиш ми кости и дух,
Сновима беспризорним
насрћеш на јаву,
Под смешком удворним
Шириш страву,
Сенко моје сенке,
Скривени отиску мојих стопала!
Играш се са жудњом,
Играш се са ватром,
али ти не знаш,
Кћери узалудности,
Надо палог цартва,
Да пред тобом још никад не осетих страх!

Јер, ти шта си?
Прамен магле,
Дашак врелих ветрова Пакла,
Затамњен кутак,
Ћелија затворска,
Јама и испосница,
Ти што јеси и ниси ја.

Владарко слабости, усуди се на снагу!
Кнегињо ноћна, иступи пред зору
Из утврда древних што их давно прекри пепео и прах.
Дрзни се да ме погледаш у очи,
Ми се познајемо.
Погађаш ли ко сам?
Тајанствени пламен, искра у ноћи,
Буктиња живота што разгони мрак,
Светлост која улива ти страх
Док бол твој немртви растаче и магли
Моја проста душа и
Мој смртни дах.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: