Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Маска (Страх)

На крају је дошао тај дан.
Када не морамо више
да бирамо коју ћемо,
улогу скинути са зида.
Какав год дан био.
Облаци, ветар, киша,
плаво небо, сунце…
Више то није ни битно.
Улоге су нам већ подељене.
Дуго година припремане.
А ми чекали и блејали,
не радећи ништа.
И ето, тај дан је дошао.
Када смо коначно сакривени,
од истине склоњени.
Зашто бирамо да будемо робови?
Да ли је то лењост за нешто више?
Па ушушкани у порок и тугу,
чекамо да деси се чудо.
Чаробни штапић и паф…
Волимо, смејемо се, верујемо,
живимо, не плашимо се, мислимо.
Међутим не, не треба то нама.
Прихватили смо исту улогу.
Брњице на њушку и глава у блату.
Маскирани робови чекају крај.
Светска пошаст која зове се страх.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: