На крају је дошао тај дан.
Када не морамо више
да бирамо коју ћемо,
улогу скинути са зида.
Какав год дан био.
Облаци, ветар, киша,
плаво небо, сунце…
Више то није ни битно.
Улоге су нам већ подељене.
Дуго година припремане.
А ми чекали и блејали,
не радећи ништа.
И ето, тај дан је дошао.
Када смо коначно сакривени,
од истине склоњени.
Зашто бирамо да будемо робови?
Да ли је то лењост за нешто више?
Па ушушкани у порок и тугу,
чекамо да деси се чудо.
Чаробни штапић и паф…
Волимо, смејемо се, верујемо,
живимо, не плашимо се, мислимо.
Међутим не, не треба то нама.
Прихватили смо исту улогу.
Брњице на њушку и глава у блату.
Маскирани робови чекају крај.
Светска пошаст која зове се страх.
Принц поезије
