Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

МАЛО ЈЕ СТИХОВА

Не осуђујте ме што сам разлоге за своје постојање
Сабрао у један пресек
Сачињен од два сродна света
Ни због ватре запаљене између два камена
Праштајте ми што љубав заветујем
Патетичним пепелом речи
И необуздану жељу везујем за тишину покајања
Због храбрости да пишем песму а не изневерим истину
Не узмите ми за зло помисао
Да је тражим у најбољем делу себе
За оно што нисам а требао бих бити
Због копче на челу која ме за небеса везује
И скице на мојим длановима окренутим ка ведром небу
Што сам у пустињи покајања којом добровољно лутам
Постао лавиринт за бол
Не замерајте ми што требам времена
Да оправдам задобијене опроштаје
Због лета угњежденог у презрелу јесен
Што одлаже зиму у нама
Због срца које себе објашњава на крсту
Због бујице стихова који ме буде у сред ноћи
И јер сам скуп тешких мисли
Које на образу носе мере срца
Што сам води рекао да најлепше додирује
Отишао до краја и вратио се назад
И раскрчио своју закоровљену душу
Због губљења честице безбрижности
Јер је сазрела реч коју нико не изговара
Што нисам сваком дану дао разлоге да ме упамти
И још нисам прерастао своју висину
Што сам очаран високим идеалом гавран са крилима орлушине
Не приговарајте ми за непристајање на део од целине
Која се једино целовитошћу потврђује
И јер се моја рука у срцу крсти
Не ометајте помирење моје љубави
Са нагомиланим неспоразумима због пропуштене среће
Недовољно је стихова за све одјеке у мени
Не кривите ме за упорно одлагање најављене представе
Са трагичним крајем
Опрости ми поезијо моје нејаке речи
У које сам полагао много наде
Што у мени још постоје песници који нису писали песме
И што сам дуго вишком слободе био заточен
И упркос свим падовима приближавао се jедином небу
Што у општем сивилу покушавам да одмрсим светло од мрака
И јер је само на једном месту моје срце на месту

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: